Intimistička ispovest Gordane Belić izvedena u formi nežnih ženskih figura od sunđera i tekstila, rađena na tragu umetnosti Louise Bourgeois ili Sarah Lukas uvodi nas u svet senzibilne, krhke subjektivnosti, u promišljanje mogućnosti redefinisanja karakteristika ženskosti u postmodernom, od nekonfliktnih značenja ispražnjenom, svetu.

Iako po rečima autorke radovi nisu politički motivisani, oni se mogu čitati i kao neintencionalno uspostavljena društvena kritika položaja, uloge i mesta žene u porodici, svakodnevici i društvu, u kojem je žena pasivni objekat, žrtva, telo koje se prodaje, troši, obnavlja, razmenjuje za novac ili drugu robu, i naposletku, kao potrošeno, zamenjuje nekim drugim, svežijim telom.

Figure Gordane Belić su sunđeraste, meke i lake žene koje je moguće uzeti u ruke i nositi po prostoru galerije, menjajući položaj njihovih tela ili ekstremiteta. To su objekti koji prilikom transformacija neće pružati otpor. To su podatne i slabe figure, koje svedoče o statusu i funkcijama ženskog subjekta/objekta, ne sugerišući dovoljno jasno pokušaj ili moguću šansu redefinisanja nepovoljnog stanja. One su simbolička predstava svih onih žena koje su anonimni kontejneri straha, užasa, boli ili ravnodušnosti okoline.

Ovi radovi su govor o krhkom i fragmenisanom ženskom identitetu, gde šavovi podsećaju na pokušaj uspostavljanja celine iz rasparčanih delova, delova iz čijih sklopova su sačinjene sve iluzije o našim naizgled monolitnim i kontinuiranim identitetima.

Autorkino poigravanje sa konturama svog lika i oblicima svog tela prenesenim na krpene lutke, korišćenje maske sa vlastitom fizionomijom, čijom upotrebom anonimno telo dobija prošlost i postaje ličnost je zauzimanje inteligentnog, autoironičnog stava.

Hipertrofirana femininost otelotvorena u radu samo naizgled nudi erotičnost kao mogući ključ čitanja, a ustvari je govor o majčinstvu. Psihoanalitičarka Melanie Klein, govori o dečijem urođenom fantazmu dobre i loše dojke, odnosno dobrog i lošeg objekta, kao prve osnove iskustva na čijem tragu nastaju sva potonja cepanja i antagonizmi. Introjekcijom dobrog objekta svet biva opažen kao prijatno mesto za život, mesto koje teši, hrani i brine. U slučaju projekcije lošeg objekta na spoljašnju realnost, svet se poistovećuje sa zastrašujućim progoniteljskim objektom, koji ne obezbeđuje dovoljno dobro iskustvo ili preživljavanje.

Mekani, podatni, laki, sunđerasti, vazdušasti objekti Gordane Belić tako postaju okidači naših sećanja na najranije mehanizme ili mentalne matrice formirane u ranom detinjstvu, u kojem su lutke i igra s njima bili mnogo više od bezazlenog dečjeg utočišta od neprozirnog sveta odraslih. Bili su poligon za formiranje složenih struktura identiteta.