|
|
21.10.2005, 21 č
projekat/performans
FAŠIZAM VS KOMUNIZAM
Cinema Rex
Autorka performansa: Ivana Perić
Dizajn/Idejna podrška/Digitalni radovi: dEIVAN
Kostimi: Dušica Knežević
Asistent u konceptu: Dušan Maljković
Dušan Maljković
KOLIKO FAŠIZMA?
nacrt, negde između dve vatre dva Slovenca
Pitanje koje je postavio Močnik zasnovano je na jednostavnoj
konstataciji - iako su fašističke države poražene u II svetskom
ratu, fašizam je kao ideologija nastavio da postoji. Dakle,
nije pitanje da li on danas postoji, već u kojoj meri. Pri tome,
ne treba ga lokalizovati na marginalne pro-fašiostičke i neonacističke
bućkuriš-grupice, već njih koristiti kao simptom koji ukazuje
na daleko ozbiljniji problem - koliko je fašističke ideologije
inkorporirano u aktuelni društveni poredak i na koji način.
Jedini mogući odgovor na to pitanje glasi - ma koliko fašizma
da postoji, uvek ga je previše. Želeći da izbegnem moralističke
konotacije prethodne sentence, naglasiću da zapravo minimum
fašizma nigde i ne može postojati, već da on u svom ispoljavanju
uvek-već ide do sopstvenih krajnjih konsekvenci. Danas, svake
četiri seksunde neko umre od gladi, što na godišnjem nivou iznosi
osam miliona, dok milijardu i po ljudi živi ispod granice bede,
prema zvaničnim statistikama UN. Ropstvo, iako je formalno ukinuto,
nikada nije inkorporiralo više radne snage. Skandalozna statistika
ispoljava se u mnogim aspektima globalizacije, ukazujući nam
da na tom mestu radikalne ekspoatacije treba tražiti avet fašizma,
dakle u ekspanziji liberalnog kapitalizma na planetarnom nivou.
Klasna podela sveta prenosi se i na domen rase - ''beli
čovek'' je bolje plaćen i ima daleko viši standard od ''žutih''
i ''crnih''. Mnogi aspekti fašizma su i dalje aktuelni, ali
ne kao nešto što je taj ideološki sistem ponudio izvorno a aktuelni
prihvatio, već je pre situacija obrnuta - on je već postojeće
aspekte diskriminacije pokupio od vremenski mu prethodećeg poretka,
te interpretirao kroz nacionalnu tj. nacionalističku prizmu.
Otuda i koncept arijevaca u Trećem rajhu, pervertiranog Ničeovog
Übermansch-a, a danas američkog WASP-ovca. Stoga, biće
da je fašizam nacional-lokalizovani liberalizam, onaj, koji
ne može više da se ekspanduje spolja odnosno kolonijalno,
već ka unutra, konkretno ka Jevrejima, njih pljačkajući
umesto radnika afričke kolonije, na primer.
Tako viden fašizam traži perverznjake na sopstvenoj teritoriji.
Korespodencija, koju na ovom mestu uviđamo, između Jevreja i
queer-osoba, osoba koje nije moguće jednostavno polno
stratifikovati, i više je od analogije. Pre će biti da je reč
o homologiji - gotovo istovetan tretman doživljavaju pripadnici
trećeg roda u Trećem rajhu, odnosno svi oni ne-strandardne seksualne
odnosno rodne ''orijentacije''. Da, to su svi oni nepodesni,
homoseksualci, lezbejke, biseksualci, transvestiti, itd. čitava
horda raznovrsnih pervertita koja je poremećena na telesnom
nivou, te je ili treba vratiti u dihotomiju muško-žensko, ili
pak konvertovati u heteroseksualnost (ili i jedno i drugo).
Ironično, ophođenje prema homosekualacima u konc-logorima inspirisao
je Hiršfild, pionir gej-emancipacije, svojom teorijom trećeg
pola, te insistiranjem na tome da su istopolno orijentisani
zapravo morfološki prelaz između muškaraca i žena, ''božanstveni''
androgini koji ne pripadaju ni jednoj ''krajnosti'' ponaosob.
Započevši premeravanje telesnih specifičnosti homoseksualaca
zarad prikupljanja potkrepljujuće evidencije za svoju teoriju,
on je otvorio put ka brutalnim nacističkim eksperimentima, te
smeštanju gejeva i lezbejki u registar telesnog atavizma i izopačenosti.
Ne odjekuje li današnja genetska teorija homoseksualnosti upravo
ovim, ne tako dalekim, morbidnim intencijama?
I dok se na ulicama Beograda pozivalo na pokolj pokličima ''Ubi,
ubi pedera!'', dotle se na trgovima Berlina, nešto više od pola
veka ranije, sličan poziv upućivao Jevrejima, koji su u okviru
nacističke propagande prikazivani malim, zdepastim, deformisanih
tela. Homoseksualci su danas u pogledu srbijanske javnosti percipirani
kao bolesni, poremećeni, psihijatriski slučajevi, ali i usmereni
protiv prirode i Boga samog. U tome vidimo razvoj fašističke
ideje na ovom domenu - možda više njihova tela nisu odvratna,
ali su njihove potrebe poremećene i to što rade sa svojim organima
je odvratno koliko i nereproduktivno. (Slično, današnji rasizam
ne zasniva svoju diskriminaciju na telesnoj razlici,
koliko na kulturnoj - crnac nije više inferiorniji
zbog manjeg mozga, nego zbog ''primitivne'' kulture iz koje
potiče). Takođe, jasno je da muželožnici, npr., nikako ne mogu
podržavati carstvo nebesko niti im vrata Raja mogu ikada biti
otvorena - oni su grešni, grešni u svojoj ploti, u telesnoj
želji koja je skroz-na-skroz invertovana. Bog je, kroz militantno
svetosavlje, dodao još jednu, transcedentalno-teološku dimenziju
osude.
|
|
|
Ispod suknje , dEIVAN, 2005
|
|
|
|
Family, dEIVAN, 2005 |
Performans pokušava da istraži odnos pervertiranog i mainstreama,
većinske i manjinske seksualnosti odnosno rodne uloge, hiper-identifikujući
se sa simboličkim mandatom fašiste, hipertrofirajući ga do dekonstrukcije.
Ovakva, Lajbah-strategija, provocira efekat već viđenog, stvaljajući
ga u lokalni kontekst, potražujući fašističku estetiku ne samo
u ikonografiji Trećeg rajha, već pre u Srbiji, danas. U tome
je njena inovativna snaga, jasno fokusirana na seksualnu odnosno
rodnu ''izopačenost'' koja je u srcu zabrane patrijarhata, dovodeći
ga na taj način u direktnu vezu sa fašizmom. Koliko je potonji
nacionalan, toliko je, bez sumnje, i patrijarhalan, ali je istovremeno
i više i manje od njihovog prostog zbira - on ukida ''poštovanje
druge nacije'', prisutno makar deklarativno u svakom nacionalizmu,
kao što ekscesne intervencije nad queer-personama preuzima
kao sopstveno opšte, sistemsko mesto.
Fašizam je, dakle, vrhunac makar dvostruke netolerancije. Dalja
analiza, usmerena na tranfromaciju ''klasičnog'' u savremeni
fašizam, daleko prevazilazi okvir ovog teksta, te stoga i neće
biti nastavljena. Vredi samo zaključiti da je odgovor na postojeći
fašizam moguć i kroz umetničku praksu upravo posredstvom dovođenja
do apsurda ove ideološke formacije, mada i dalje ostaje problematičnim
efekat koji takva inscenacija provocira, pre svega - da li je
ukazivanje na rastuće zlo dovoljno da se ono zaustavi? Verujemo
da nije, odnosno da se fašizmu može samo radikalno revolucionarno
suprotstaviti, dakle nasilno i bez obazrivosti naivnog humanizma.
U tom smislu, svakako treba uzvikuti parolu koju i inkorporira
performans - ''Smrt fašizmu, sloboda narodu!'', smerajući da
kaže da je partizanski, militatni odgovor i dan-danas paradigma
koja daje odgovor na pitanje tako se sa TOLIKO fašizma izlazi
na kraj. Suprotno savremenim liberalnim predubeđenjima, uvereni
smo da reaktuelizacija internacionalne komunističke borbe protiv
fašizma, a ka ukidanju svih diskriminacija posredstvom ukidanja
klasne razlike, ostaje jedini mogući odgovor. Uostalom,
setite se mladog Marksa - niko nije slobodan dok svi
nisu slobodni. Svaka diskriminacija povlači onu drugu i sa njom
je inhrenetno vezana. Nećemo ostvariti gej-prava sve dok ima
siromašnih, a transvestite neće prestati da ismevaju sve dok
je rasizam aktuelan. I obrnuto.
Dakle, manje ljubavi, te posledično i više mržnje, kao što
Žižek kaže, jeste hleb naš nasušni. Ili, da zaoštrimo stvar
- nimalo ljubavi prema fašizmu. Čista mržnja. To je jedini odgovor. |