|
|
|
|
|
Wilhelm
Von Gloeden, 1900. |
1900-1920:
Istorijat fotografija muškog akta
Prve dve decenije dvadesetog veka razlikuju se znatno u karakteru.
U godinama do 1910., svet se kretao sličnim ritmom kao u celom
prethodnom stoleću. Premda su automobili, električna struja
i telefoni sve više postajali uobičajeni, običaji i svetonazori
ostali su istim kao i nekoliko decenija ranije. Muškarci i žene
i dalje su bili zakopčani do grla, utegnuti i strogi.
Fotografije Njujorka na razmeđu vekova pokazuju ljude odevene
većinom u crno. Gospoda je nosila dugačke kapute i formalne
šešire, dok su dame bile zarobljene u suknjama do zemlje, dugim
rukavima i neobično velikim šeširima - čak i po najgorem letnjem
suncu. Crne senke, kao i njihova odeća prate ih dok se tako
zlopate u vrućini i omorini. Kako su samo šokantne, a opet privlačne,
morale biti fotogragije nagih tela. Barem je neko, negde, bio
prijatno raskomoćen!
|
|
|
Wilhelm
Von Gloeden, 1900. |
Dok je visoko društvo bilo preokupirano priređivanjem otmenih
vrtnih zabava, okrećući pogled dalje od tenzija koje su se gomilale
na sve strane, slikati muške aktove bilo je moguće samo premeštanjem
modela u neku daleku, bajkovitu zemlju. Ovo je upravo ono što
je baron Wilhem von Gloeden radio uspešno i temeljno na Siciliji.
Baron Gloeden je rođen 1856. godine i poživeo je sve do 1931.
U svojim dvadesetim dospeo u sicilijanski gradić Taorminu, u
nadi da će mu blaga klima pomoći da izleči tuberkulozu, što
se zbilja i desilo. Ipak, u međuvremenu je potrošio porodični
imetak i bio je primoran da pronađe nekakav posao. Njegov rođak,
Wilhem von Pluschow radio je u Napulju kao fotograf, pa je Gloeden
odlučio da okuša svoju sreću u Taormini, baveći se komercijalnom
fotografijom. Uskoro, baron je srećno spojio svoje zanimanje
za fotografiju sa svojim ne manjim zanimanjem za dečake. Dok
je fotografisao panoramu Sicilije i njenih spomenika, počeo
je da oživljava prizore života u antičkoj Grčkoj, tako što je
svoje imaginarne svetove na fotografijama ispunio golim dečacima.
|
|
Guglielmo Pluschow,
1900. |
|
U to doba potiskivanja i sputanosti, zanimanje za klasiku je
moglo biti prihvatljivo. Kao što će se pokazati, prikazivanje
golotinje moralo je uvek biti kamuflirano nekim drugim motivima,
pa je Gloeden u svojim rekreacijma grčke prošlosti posegnuo
za mladim muškarcima koji okolo hodaju goli. Staro grčko shvatanje
da zreliji i stariji muškarac pomaže mladiću u sazrevanju bila
je vrlo privlačna za prikrivene homoseksualce tog vremena.
Sasvim je sigurno da je bilo odnosa između muškaraca iste dobi
i društvenog statusa, kao što je recimo veza između Sherlocka
Holmesa i njegovog pomoćnika, doktora Watsona, ali većina istopolno
orijentisanih muškaraca s početka veka činilo se da više voli
odnose sa mladim dečacima. Gloedenove fotografije sanjivih i
ne baš izuzetno privlačnih sicilijanskih dečaka bile su zato
mnogima po ukusu. Baron je prodavao svoje radove putem narudžbina
i bio vrlo uspešan u tome. Da interesi njegovih klijenata nisu
bili samo filantropski, vidimo po samim slikama na kojima se
penisi dečaka vide sasvim jasno. Očigledno je da su mnogi od
modela za poziranje birani upravo zbog veličine svojih udova.
Svakako bi bilo zanimljivo znati kako je baron fon Gloeden prikazivao
svoje radove potencijalnim mušterijama, uglavnom turistima koji
su bili na uobičajenom proputovanju kroz Italiju i Siciliju.
Imao je nekoliko nivoa odabranog materijala, među kojima su
neki radovi bili na ivici tvrde pornografije.
|
|
|
Guglielmo
Pluschow, 1900. |
Istovremeno je njegov rođak u Napulju, Wilhem Pluschow, poznat
još i kao Giglielmo radio na sličnim temama, pa je nekad teško
utvrditi autorstvo fotografija, budući da mnoge nisu potpisane.
Italijanski fotografi kao što su Gaetano d'Agata, Vincenzo
Galdi i A. Calavas ubrzo su krenuli sličnim stopama. Njihov
rad je nagovestio ono što će kasnije biti standard u muškoj
pornografiji - mnogo mišiča i penis kao centralni deo slike.
Drugi nemački fotograf, Artur Schulz bio je izgleda pod uticajem
Gloedenovog rada, ali nije stavljao svoje modele u kontekst
klasike. Takođe je radije birao zrele, dobro građene muškarce
nego mlade dečake. Na razmeđi vekova, Schulz je bio prvi koji
je iskoristio zanimanje za sport kao opravdanje za slikanje
golih muškaraca. Zgodni sportisti na njegovim slikama se rvu,
sparinguju i čini se da uživaju u tome.
Muške aktove su radili i Nemac Hugo Erfurth, unoseći doduše
nešto više artizma u slike, kao i Theodor Hey. U Francuskoj
je radio Paul Pichier, a Frank Eugene Smith u Engleskoj.
|
|
|
Arthur
Schultz, 1900. |
Ova vrsta "umetnickih" fotografija pojavljivala se
pod tradicionalnim izgovorom obezbeđivanja modela za umetnika
i medicinare. U Nemačkoj se 1906. godine pojavilo nekoliko tomova
ovih fotografija, čiji je priredivac bio jedan od profesora
anatomije na berlinskom univerzitetu. Uglavnom su prikazivale
donekle nezgrapne muškarce u pozama antičkih statua. Golotinja
spreda prikrivana je draperijama i pojasima, a modeli su uglavnom
izgledali pomalo nesrećni zbog činjenice da poziraju goli napolju,
za razliku od svojih uvek veselih i razigranih italijanskih
kolega.
U Sjedinjenim Američkim Državama, fotograf Fred Holland Day
koristio je podjednako religioznu i pagansku inscenaciju za
svoje slike. Gole genitalije su kamuflirane senkama i udaljenošću
od objektiva kamere, a sve njegove fotografije poseduju tu mekanu
zamućenost, smatranu pomodnom u tom trenutku.
Sanjivi muškarci na njegovim slikama bili su u javnosti prihvaćeni
kao umetnički rad, ali prikazavši sebe kao golog, mrtvog Hrista,
prethodno se izgladnjujući do kosti, Day je izazvao javno gnušanje.
Mrtav Isus je jedno, ali obnaženi Isus svakako je nešto sasvim
neprihvatljivo u očima tadašnjeg društva, bez obzira što su
ga umetnici vekovima ranije prikazivali golog, osim komada tkanine
na bokovima. Očito, niko još nije bio spreman za obnaženog Hrista.
Druga dekada, nakon brutalnog kraja zlatne viktorijanske i
edvardijanske epohe što ga je doneo Prvi svetski rat, označila
je sveopšte oslabađanje od terora steznika. Muškarci su obukli
uniforme i otišli u rat, žene su krenule u fabrike i bila im
je potrebna praktičnija odeca. Ovo je uticalo i na ukus u fotografisanju.
Rat je uskovitlao ljude sa obe strane rovova, oteo ih iz njihovih
malih gradova i bacio u potpuno novo okruženje. Sada su bili
mogući kontakti među različitim društvenim grupama, seks među
muškarcima svakako dostupniji i lakši. Nedosanjani snovi su
postali stvarnost i krutosti starog viktorijanskog sistema prsle
su u param-parčad.
|
|
|
Edward
Weston, The bathing Pool, 1900. |
U Americi se pojavljuje nova generacija fotografa, među njima
i Imogena Cunningham. Ona je 1915. godine napravila seriju fotografija
svog supruga, Roia Partridgea. Nekako nije bilo ni potrebe da
ih nazove "Narcis" ili slično ovome, niti da ih smešta
u kontekst antike. Premda donekle smerne, one su jednostavno
iskaz divljenja prema savršenom muškom telu. Ove fotografije
ne nose aluziju na homoseksualnost, ipak sasvim sigurno je mnogo
muškaraca uživalo u njima, dakako i posle skandala koji je izbio
nakon njihovog objavljivanja u lokalnim novinama.
Edward Weston, još jedan od novih američkih fotografa, takođe
je stvarao dela koja su bila lišene potrebe da se pravdaju nekim
"umetničkim" motivom. To su jednostavno bile slike
nagih muških tela. Weston je polako napuštao raniju namernu
zamućenost aktova, a njegov rad nagoveštava među prvima zaokret
ka realizmu u prikazivanju muških tela.
Naravno, u narednim godinama još uvek ce biti potrebno pravdati
prikazivanje nagih muških tela nekakvim smeštanjem u kontekst
sporta ili zdravlja, tek, ideja da je moguće uživati u prizoru
nagog muškarca polako je počela da se pomalja, iako isprva zastrašujuća.
Pomisao da bi u tom istom prizoru mogle da uživaju žene bila
je pak isključena.
Preveo: Vlada T.
|
|
Frank
Eugene Smith, 1914. |
Theodor
Hey, 1900. |
|
|
W.G.
Hill, The Combat, 1918. |
Vincenzo
Galdi, 1900. |
+ Preporučujemo
|