|
|
|
|
|
John
Lamprey, Malajski muškarac |
XIX
vek:
Istorijat fotografija muškog akta
Istinske odlike 19. veka postale su očite
u godinama između 1830. i 1840. Industrijalizacija je stvorila
novi tip čoveka. Aristokratija je smatrala, kao i u prethodnim
vekovima, da je ispod časti baviti se "biznisom".
Ali, bogatstvo koje su ubrzo krenuli da zgrću baroni čelika,
železnica, nafte, gume, te brodovlasnici i drugi njima slični,
uticalo je da se stavovi menjaju. Novac je bio vrlo ubedljiv
argument, pa su ovi novoobogaćeni muškarci počeli da se žene
plemenitaškim ćerkama i ubrzo formirali nove vladajuće slojeve.
|
|
Nepoznat autor, 1855. |
|
Ovo je imalo neposredan uticaj na umetnost. Evropske umetničke
zbirke bile su prepune prikaza golih žena u raznim ambijentima
- u haremima, okovane na steni, nasukane na nekakvoj plaži,
dok se pretvaraju da su boginje - dok, s druge strane, prikaza
golog muškog tela gotovo da nije ni bilo. Muškarci koji su vladali
društvom želeli su da vide svoje žene gole, pod maskom umetnosti,
pogotovo u toj eri zakopčanosti do grla. Ali, posmatranje sopstvenog
pola kao bespomoćnog, ili privlačnog, a da to nije bilo kroz
prizmu novca i moći, postalo je tabu.
U ovom periodu, četvrtoj i petoj deceniji 19. veka, započelo
je bujanje fotografije, pogotovo portreta. Rane dagerotipije
davale su izokrenut lik, bez negativa i u samo jednom primerku.
Međutim, njih su brzo zamenile staklene foto-ploče, koje su
se mogle umnožavati. Umetnici su odmah uočili koliko ovo može
biti korisna zamena za statične studijske modele i eksterijere.
Ubrzo je krenulo štancovanje fotografija pejzaža, ulica i kuća,
te naravno aktova. Aktovi su prikazivani u svim poznatim dramatično-herojskim
pozama, uobičajenim za slikarstvo, dok su, kao i studijski modeli,
ove slike zbilja otkrivale sve i malo toga ostavljale uobrazilji
na volju. Većina kupaca je želela fotografije ženskih aktova
za kućnu razonodu, a ne radi umetničkog nadahnuća. No, svakako
je bilo i one klijentele koja je kupovala fotografije nagih
muškaraca i uživala u njima.
|
|
|
Nepoznat
autor, Studija muškog tela |
Stoga je tu istinsko ishodište muških aktova na fotografiji
- u poziranju nagih modela u studiju umetnicima koji će kasnije
to inkorporirati u svoja dela. Osim ovog izuzetka, muška nagost
je rigorozno skrivana od očiju javnosti, sve do kraja 19. veka.
Kao i sve drugo, uostalom, jer, čini se, nikada u istoriji ljudi
sebe nisu toliko pokrivali odećom, kao tada. Žene su bile zatrpavane
garderobom, slojevima odeće zapravo, koji su potpuno obmotavali
žensko telo. Uparađene, natrontane, nakinđurene perjem, čipkama
i volanima, dame 19. veka su bile pokretni izlozi za nove tkanine,
obuću, galanteriju, šešire, šalove i sve ono što je zahuktala
tekstilna industrija izbacivala na tržište.
Muškarci su nosili kapute, duge gaće, visoke čizme i cilindre,
uz nezaobilazne štapove. Ukoliko ste želeli da izgledate ozbiljno
u 19. veku, ono što ste oblačili ukazivalo je koliko ste uspešni
u životu. Sve što ne biste kao muškarac stavili na sebe, dali
biste svojoj ženi. One jedva da su se mogle kretati, utegnute
u svoje korsete, tesne čizme i rukavice, noseći šešire koji
su ostavljali slobodan pogled samo napred. Bili su to najočitiji
simboli ženske podređenosti muškarcima.
|
|
Fred Holland Day,
Ebony and Ivory |
|
Dakle, ne samo da je muška golotinja bila skrivena, već je
bila i opterećena gomilom tabua. Napoleonov sinovac, Napoleon
III i carina Eugenie ohrabrivali su privredu i umetnost u Francuskoj
tokom Drugog Carstva, pa su umetnici našli solidno uhleblje.
Car je voleo ženske aktove i oni su postali gotovo sveprisutni
na zidovima viših klasa. No, muških aktova nema nigde. Muškarci
nisu voleli sebe da vide gole, a seksualna privlačnost nije
bila integralni deo njihove poželjne društvene uloge. Oni su
bili konzumenti ženske golotinje. Ono što bi se, pak, ženama
svidelo nije ni smatrano odveć bitnim. A muškarci koji su voleli
druge muškarce? Oh, užasa! U 18. veku, dva muškarca koja dele
postelju činila bi time nestašluk u očima javnosti, ali takav
stav je odavno bio pokopan.
U novom kapitalističkom svetu, novac je značio moć, a ta moć
se morala nekako prikazati. Go muškarac je bez moći, a tek će
20. vek izmeniti ovu predstavu.
|
|
|
Nepoznat
autor, Kolekcija atleta |
Već negde oko 1872. godine, Eadweard Muybridge odlučio se za
naučni pristup modelima i tako stvorio prve radove koji su prikazivali
nago muško telo nevezano za umetničko stvaralaštvo. Muybridge
je razvio poseban postupak fotografisanja u zamrznutim kadrovima
da bi posmatrao kretanje ljudi i drugih stvorenja. Njegova fotografija
je otkrila da konj u galopu u nekom trenutku ima sve četiri
noge u vazduhu, što je bila novost za slikare scena sa konjima
koji su mislili da je tako nešto nemoguće. Za potrebe fotografisanja
ljudi dok trče, skaču ili se rvu, Muybridge je insistirao da
muški modeli budu goli. Da se primetiti da su ti modeli uglavnom
zgodni i lepo razvijenih tela. Kao što će se vek kasnije pokazati
na primeru dr. Kinsija, polje naučnog istraživanja često se
formira iz ličnih interesovanja.
Filadelfijski slikar Thomas Eakins fotografisao je gole muškarce
za potrebe kasnije izrade slika. Bio je generalno veoma zainteresovan
za razodevene muškarce, a izgubio je profesuru zbog insistiranja
da i devojke na studijama umetnosti crtaju muške modele bez
pregača preko osetljivih delova tela. Na njegovim fotografijama,
kao i na slikama, nema ničeg erotskog, tek, šest studenata se
na njegov nagovor skinulo, da bi se goli rvali u šumarku, dok
ih je on fotografisao, a to bi se u bilo kojem vremenu moglo
smatrati ponešto neobičnom aktivnošću.
Muybridgeove studije ugledale su svetlo dana tek 1887., punih
deset godina nakon što su nastale. Kao i kod Eakinsovih fotografija,
taj nagoveštaj skandala koje su mogle izazvati, budio je interesovanje
javnosti za njih, ali nauka im je davala duh uvaženosti i time
pomogla da se malo gvirne na mušku obnaženost pred kraj veka.
|
|
|
Wilhelm
Von Gloeden, Bez naziva |
Ipak, takve uvaženosti nije bilo oko barona von Gloedena, nemačkog
aristokrate koji se nastanio na Siciliji. Baron je slikao lokalne
mladiće u nameštenim prizorima antičke Grčke. Modeli su obično
nosili pregače i sandale, ali nekad ni to. To niti su bile naučne
studije, niti skice za platno - reč je o prvim umetničkim reprezentacijama
muške nagosti u fotografiji.
Turisti koji su dolazili na ostrvo mogli su kupiti njegove
radove. U Napulju, von Gloedenov rođak, Wilhelm von Pluschow,
poznat i kao Guglielmo, pravio je slične fotografije, a tu si
bili i drugi. Teško je zamisliti da su otmene dame sa velikim
šeširima kupovale ovakva dela. Tržište je bilo samo za mušku
klijentelu, za muškarce kojima se dopadaju muška tela.
|
|
|
Vincenzo
Galdi, Bez naziva |
U Rimu, fotografi A. Calvas i Vincenzo Galdi ubrzo su počeli
da slikaju gole muškarce, očito za isto tržište, ali bez antičke
inscenacije. U Nemačkoj je to radio Theodor Hay.
Von Gloeden i njegovi sledbenici nisu radili ilegalno. Njihova
fotografija je smatrana umetnošću, bliskom rafiniranim radovima
Alma-Tademe na kojima figuriraju antička Grčka i Rim. Ipak,
u to doba "ne pitaj i ne govori" (don't ask, don't
tell) odnosa prema homoseksualnosti, prećutno se shvatalo
da su najzagriženiji kupci ovakvih dela ipak istopolno orijentisani.
Von Gloeden i drugi su započeli posao sa serijama ovih fotografija
koji je bez prekida cvetao do Prvog svetskog rata.
|
|
Nepoznat
autor, Eugen Sandow |
|
Pred kraj 19. veka javio se i entuzijazam za bodibilding. Vežbališta
su nicala na sve strane, a čak je i austro-ugarska carica Elizabeta
vežbala zgibove u carskoj palati u Beču. Neizbežno, rodila se
surevnjivost čije telo je lepše oblikovano. Mnogi su smatrali
Nemca Eugena Sandowa za najzgodnijeg. On je zapravo bio dizač
tegova, ali njegova plava kosa i dobar izgled, o dobro građenom
telu da i ne govorimo, uskoro su privukli mase obožavalaca i
obožavateljki. Veliki američki impresario, Florenz Ziegfild
angažovao ga je za turneju po SAD, gde je Sandow postao zvezda.
Obično je pozirao samo u sandalama i sa smokvinim listom. Navodno
su okolo cirkulisale igraće karte sa njegovim likom, predmet
sakupljanja horde obožavateljki, ali nesumnjivo je i mnogo muškaraca
volelo Sandowa.
Publicitet koji je dobio svedoči o tome da su tabui o nagim
muškarcima počeli da se urušavaju. Štaviše, tamo gde su žene
mogle da izlažu svoja tela pogledima samo ukoliko su nosile
prikladne kostime, muškarci poput Sandowa su pokazivali svoje
golo telo. Posle stotinu godina, muško telo je konačno prikazivano
i obožavano otvoreno, pošteno govoreći, kao seksualni objekat.
Zato će 20. vek polako ali sigurno vratiti mušku nagost u javni
prostor.
Preveo: Vlada T.
|
|
Louise
Biender Mestro, Bez naziva |
Eugene
Durieu |
|
|
Max
Koch i Otto Rieth, Akt |
Nepoznat
autor, Bez naziva, 1890. |
+ Preporučujemo
|