|
|
|
Thomas Geyrhaler
Kemp,
seksualna subverzija i feminiziranost u rok muzici: The
Cure i Suede
Uvod
Britanski nedeljni muzički časopis Melody Maker,* objavio je
u decembru 1992. god. posebno izdanje posvećeno ''seksualnoj
subverziji u roku''. Inspirisan kontraverzom i medijskom pažnjom
posvećenom tada novom bendu Suede, ovaj tematski blok je pokušao
da istorijski sagleda ''seksualnu ambivalentnost'' u rok i pop
svetu. Richard Smith, koji takođe piše za Gay Times, dao je
kratak istorijski pregled značaja gej kulture za muziku, iznoseći
da iako je ''pop
bio potpuno prožet kempom i androginošću,
muškom feminiziranošću i moralnom skandaloznošću'', samo je
nekoliko autovanih gej zvezda (Melody Maker, 12 Dec. 1992, p.
29). Sa druge strane, ukazao je na ambiseksualne fenomene koje
slave seksualnu dvosmislenost i koriste slikovnost (imagery)
'pozajmljenu' iz gej konteksta, kao u slučaju Frankie Goes to
Hollywood, Take That i, do izvesne mere, čak i u slučaju Madonne.
Pop flertuje sa gej subkulturom, i kako je rok istoričar i kritičar
Jon Savage ističe:
Još na svojim počecima, pop je bio
prinuđen da se okrene seksualno različitom ili avangardnom,
jer je samo na prostorima koje su oni zauzimali, nov svet mogao
biti prepoznat i razvijen. Odnos popa prema različitim idejama
seksualnosti i roda je stoga dubok i kompleksan: iako on to
stalno poriče, upravo iz miljea i senzibilnosti seksualno različitih
pop kultura u mnogome crpi svoju hranu. (Savage,
1990, str. 155)
Rasprava u Melody Maker-u (u kojoj su učestovali, između ostalih,
Brett Anderson, pevač grupe Suede**, Boy George, članovi ne-homofobičnog
pank-rok sastava The Senseless Things, butch acting,
strejt povačica Leslie iz Silverfish-a) čini se da blagonaklono
gleda na stvari koje rade Suede, koji se poigravaju sa dvosmislenošću
i dovode u pitanje rodne stereotipe. Svi su se slozili izgleda
i oko toga da je subverzivnije sugerisati i flertovati sa seksualnom
dvosmislenošću, a da se pritom ne deklariše fiksni seksualni
identitet. Rasprava je kulminirala Brettovim, sada često citiranom,
mada prilično opskurnom izjavom: ''Sebe vidim kao biseksualnog
muškarca koji nikad nije imao homoseksualno iskustvo'', objašnjavajući
dalje:
Seksualnost koji izražavaš nije ograničena
na stvari koje si već iskusio
Jedina potvrda koja mi je potrebna
za ono što radim jeste da se ponekad osećam kao žena
Muzika
uglavnom, čini se, tretira seks kao nešto posve jasno, dok je
on u stvarnosti nestalan i, u mnogim slučajevima, potpuno devijantan.
(Melody Maker, 12 Dec. 1992, p. 27)
Želeo bih da u ovom članku kritički ispitam ono što je gore
navedeno, budući da mislim da ostavlja neka pitanja otvorenim,
posmatrano iz gej ugla. Kako se ''devijantnost'' prizivala i
slavila na manje-više strejt identifikovanoj muzičkoj sceni
i publici, može se postaviti pitanje u kojoj meri ovaj performans
androginiteta ili feminiziranosti, utemeljen uglavnom na strejt
fantaziji o gej subkulturi, ima zapravo više veze sa ovom fantazijom,
kada ukazuje na utopijsko zamagljenje rodnih uloga. Da li je
to stvarno tako subverzivno kao što se tvrdi da jeste? Da li
je ovo, da upotrebim savremenu terminologiju ''queer''? Ili
bolje, da li je to ''queer-acting'' upotrebljen kako bi dodao
ekstra egzotični elemenat izvođenju, važan u muzičkom biznisu
koje traži šok-vrednosti i neobičnost? Dok veliki broj gej ljudi
i dalje mora da se pretvara da jesu ono što nisu (tzv. ''straight-acting''),
pop i rok svet izgleda da dopušta obratno, koristeći namerno
slikovnost iz odbačenog identiteta (kako se on zamišlja), koji
se iskorišćava ali se nikad ne deklariše. Ovo ostavlja kontradiktornu
poruku ili kodove, čija koherentnost nije nužna, i u stvari,
često se kompletno poriče dvosmislenost onda kada se smatra
da ona više ne dolikuje. Gde bi se mogla locirati autentičnost,
da upotrebimo nezgodan termin u ovom kontekstu, pošto je ona
tako često korišćena da obezvredi gej iskustvo kao ''neautentično''
ili falsifikovano. Da li je poželjno, iz gej ugla gledano, imati
stvari koje su beskompromisno predane, ''originalne'' glasove
koji neposredno stižu iz subkulture, kao npr. Bronski Beat,
Erasure, Marc Almond, k. d. lang, Army of Lovers, i u izvesnoj
meri Pet Shop Boys? Da li je dvosmislenost sve što tamo treba
postići, ili je ona 'čak bolja nego realna stvar'. Da li zaključivanje
rasprave sa jasnom distinkcijom ili/ili znači kraj kreativnosti
ili izazova?
Hteo bih se fokusiram na rad i posebno vizuelni performans
(video spotovi, omoti, vizuelno pojavljivanje) dva benda koji
imaju sličan pristup androginosti ili 'seksualnoj subverziji'
- na The Cure, bend koji traje već dve decenije i koji se postepeno
razvio u ono što se može nazvati ''krpena lutka'' (''rag doll'')
šoa pantomime, ali koji je ipak postao fenomen poznat u celom
svetu, i na već gore pomenuti Suede, čiji je prvi album izašao
1993. god., bend koji je već sa prvim singlom izazvao maksimalnu
pažnju i neverovatno medijsko pokriće. Pokušaću da pokažem u
oba ova slučaja kako se konvencionalna heteroseksualna muškost
dovodi u pitanje ili dekonstruiše i, dalje, da li i kako gej
čitanje može ući u igru, imajući u vidu da oba benda nisu posebno
popularni među gej populacijom u Britaniji.
The Cure
Grupa The Cure se obično svrstava u ključne figure ''goth''
muzičkog pokreta, pokreta koji se uzvesnom smislu podsmeva kultu
mladosti favorizujući morbidnu drag pojavnost, crnu odeću, maskare,
bela napuderisana lica itd. a prilično je feminiziranog i pasivnog
pristupa. Teško je međutim svrstati Cure u bilo koju kategoriju.
Bend je počeo kao prilično spor i već prilično feminizirani
pank bend od drugog albuma ironičnog naziva Boys Don't Cry
(1980). Ubrzo su prošli kroz naročito turobnu fazu, koja je
kulminirala sa Faith (1981), klasičnim gotik albumom
i beskompromisno pesimistickim i jecajućim Pornography
(1982). Njihova pojava je bila uzdržana, muzika pre monotona
i tmurna; sada više ne mogu otići sa mesta gde su se iznenada
vratili sa još više pop ekstravagantnim izgledom i muzikom.
Pevač Robert Smith je nosio masivnu frizuru i namerno gust i
nepodesno nanet karmin i maskaru, izgledao istovremeno infatilno
i neraspoloženo, pevao visokim glasom i stvarao ekscentričnu
muziku. To će, od tog vremena do danas, postati ikonični izgled
Roberta Smitha pošto je Cure postao internacionalno uspešni
fenomen, bend sa kojim se identifikuju milioni. Andrew Mueller
je u recenziji njihov koncerta sa Wish turneje 1992.
god. primetio:
The Cure i dalje dobijaju glasove
of samo-stilizovanog autsajdera, klinca koji misli da ga niko
ne može razumeti. Međutim
što više pokušavaš da budeš različit,
više ličiš na ostale
Lepa revija neizbežnih Smithovih imitatora.
Uglavnom muškarci
gde god baciš pogled - kojekakve maskare,
šatorolike majice
zbrzano raščupana kosa i žalosno naneti slojevi
šminke
ako bi se, u ovom legionu dvojnika, međusobno ulovili
veštačko spušteni pogledi, svako bi, zbunjen, pogledao na drugu
stranu. Kao da ste na žurci gde je došlo 100 devojaka obučenih
u istu haljinu. (Melody Maker, 2. Maj, 1992, str.
42)
Važno je primetiti da je ovaj stil na mnogo načina okretanje
tradicionalnog muškog izgleda u pravcu namerno izabrane seksualne
dvosmislenosti; iako je opšte prihvaćeno da je većina ovih momaka
hereroseksualna, ovaj vizuelni kod dopušta nekim gej tinejdžerima
ili onima koji su zbunjeni svojom seksualnošću da ižive nešto
kao identitesku fantaziju, da budu, ili da se čini da jesu,
različiti od onoga što se pretpostavlja da jesu, čak iako to
rezultira utiskom da biti različit nije zapravo ono što je individualno.
Reklo bi se da se ovo još uvek manje-više može identifikovati
kao strejt, Smithovo bez stida i namerno isticanje androginosti
i ekscentričnosti, strejt preterana feminiziranost izgleda i
dalje izuzetno nekonvencionalno, čak i za muzički biznis. (Vizuelno
gledano, jedina poredbena tačka bi bio Culture Club; članovi
Curea, bili su, kaže se, pobrkani sa Boy Georgeom.) Ovaj vizuelni
stil i slikovnost, navodno standardni imidž za got poklonike
širom sveta, ne izgleda da je pozajmljen iz bilo koje gej ili
drag tradicije; to je subkultura za sebe (zajedno sa, među ostalim,
Siouxsie and the Banshees).
Pevač Smith čini se da akcentuje one delove svoje pojavnosti
koji označavaju subverziju - debelo našminkane crvene usne u
zastrašujuće krupnom planu na omotu za čuveni Cure album Kiss
Me Kiss Me Kiss Me (Smith je objasno kasnije da se radi
pre o gutanju ljudi; to je nešto što će se pojaviti i u video
spotovima). O svom izboru make up-a kaže:
Ne stavljam karmin kako treba jer
bi ljudi mislili da to radim iz taštine, dok ja to radim zbog
teatralnosti. Obično imam crveni karmin oko očiju i oko usta
kad smo na sceni, tako da kad se znojim on se razliva i sve
izgleda kao da me je neko udario u usta, a da mi oči krvare.
(Thompson and Greene 1988, str. 79)
Drugi važan aspekat Smithove pojave jeste njegova kosa, odnosno
frizura koja smišljeno izgleda kao da se tek probudio iz košmara
ili možda kao neko androgino čudovište iz bizarnog sna. Kada
ju je ošišao, pojavivši se u u perici u Cure in Orange
koncertnom filmu, koju je bacio u publiku za vreme izvođenja
prve pesme, izazvao je pometnju među Cure fanovima širom sveta.
Njegovo konstantno upućivanje na odevanje (Dressing up
to kiss/ dressing up to be all this) ili egzotične životinje
(I'm a polar bear'; Catepillar girl (The Top), Like coctatoos
(Kiss me...), sugeriše pojačani smisao za igru, želju da
se bude nešto različito i opskurno. Mada je sebe stalno predstavljao
u intervjuima kao srećnu, normalnu osobu, njegova persona je
sve više bivala zaodevena u misteriju; ovo je naglašeno njegovim
navodnim običajem da laže u intervjuima, pričajući čudnovate
priče za tinejdžerske časopise.
Video spotovi grupe Cure pokazuju ukusan smisao za kemp, igru
i histeriju. Nezadovoljan sa ranijim video klipovima, Smith
je stupio u kontakt sa Tim Popeom, nakon što je video njegov
video za pesmu Bedsitter grupe Soft Cell. Pope je potom
režirao sve Cure spotove, polazeći mu za rukom da prevede njihovu
muziku i stavove na jezik televizije.
Popeov video spot za Why Can't I be You? prikazuje
bend kako igra obučen u raznoliku odeću i kostime, očigledno
u namerno lošoj imitaciji rutinskog plesa tinejdžerske grupe
Fivestar iz osamdesetih. Smith se pojavljuje u čudnom medvedolikom
kostimu kroz par ogromnih usana, dok se bubnjar Boris Williams
odjednom pojavljuje obučen u vampira, izlazeći u krupnom kadru
iz tamne praznine Smithovih usana. Video ima razigranu atmosferu
dečijeg karnevala ili žurke u kostimima, mada je to njihova
bizarnija i izvrnuta verzija. Zapravo, gledalac se može pitati
- zašto ja ne mogu biti ti (Why Can't I be You). (Smith
je napisao ovu pesmu inspirisan jednim fanom koji mu je upravo
to pitanje postavio.)
Njihov najčuveniji video spot, za pesmu Close to me,
počinje scenom prizora prirode iz perspektive unutrašnjosti
ormara, dok se vrata polako zatvaraju. Kada ormar konačno pada
sa litice u more, u spotu se prikazuje nagužvani bend u ormaru
koji se tumba između raznobojnog odela. Voda lagano nadire u
ormar i Smith peva naročito piskavim šaputanjem kako bi želeo
da je radije ostao da spava danas (stayed asleep today).
Bend polako isplivava iz ormara (out of the closet)
u kemp podvodni svet, gde se pojavljuje ogromna sipa sa čudnim
neprijateljskim licem koja neprestano drži Smitha jednim krakom.
| |
|
| |
Omot Cure albuma
Kiss me, Kiss me, Kiss me iz 1987. |
U video spotovima Curea često se radi o izrazitom osećaju klaustrofobije
pošto se otvore skrivena zatvorena mesta (ormar, freakshow,
spavaća soba). Ono što se čini bitnim jeste prikazivanje skrivenog,
privatnog, tajnovitog, narcističkog, čudnovate igre podsvesnog
što uvek može imati seksualni smisao i ton. Smithovi plakari
otkrivaju bizarne drag show-e (naročito u slučaju ormara
koji je najdoslovnije povezan sa odećom), smisao poigravanja
sa kostimima, pojavnošću i konačno sa identitetom koji se konstantno
izigrava i koji je pod pretnjom. Na kraju spota Why Can't
I be You? Smith svlači dečiji teddybear kostim
ispod kojeg se krio onaj 'pravi' - glamurozna haljina; poput
nekakve starlete, leđima okrenut, gracizno i ženstveno napušta
podijum.
Sve ove smele izvrnutosti mi potvrđuju da su Cure nekako uvek
bili na mojoj strani, čineći pitanje seksualne orijentacije
skoro irelevantim. Gej ili strejt, Cure su sebi i svojoj publici
dopuštali da se postave i ponašaju drugacije, recimo ženstveno.
Oni predstavljaju izvesno otcepljenje od ordinarnog, otvaranjem
tajnovite subjektivnosti, iskazivanjem jedne tuge ili melanholije
koja razume poziciju autsajdera, izgubljenog zauvek u srećnoj
masi (lost forever in a happy crowd) (Faith),
koji deli svet sa poklanim svinjama (sharing the world with
slaughtered pigs) (Pornography), sanjari dok svi
drugi ljudi plešu (while all the other people dance)
(Charlotte Sometimes).
Suede
Have you ever tried it that way
(Pantomime Horse, Suede)
Dok se pitanje definitivnog seksualnog identiteta pokazuje
gotovo irelevantnim u slučaju Curea, Suede aktivno referiraju
i flertuju sa postojećim tradicijama seksualne dvosmislenosti,
gde su najuočljiviji uzori ikona glam roka sedamdesetih Bowie
i Morrissey i The Smiths iz osamdesetih, koji pokazuju izoštrenu
svest o pojavnosti, poigravanju s ulogama i njima svojstvenoj
potencijalnoj subverzivnosti. Poput Morrisseya, Suede ističu
englestvo kao represivno, potencijalno izopačen stav prema seksualnosti.
Slave London kao inherentno seksualno iskustvo: ''za Bretta
London je bio živ, seksi, pankerski, opasna i iskvarena metropola''
(Melody Maker, 2. jan. 1993, str. 9); Engleska gigantska mreža
perverznosti, potisnute seksualnosti i stidljivosti'' (Brett
navodi u Melody Maker, 26. dec. 1992, str. 41). Ali dok je Morrissey
bio raspoložen za enigmatične poruke koje ostaju dvosmislene
i mogu se tumačiti na više načina (Morrissey je učinio sebe
krajnje nepopularnim pesmama poput National Front Disco
(1992), koju su mnogi videli kao potvrdu njegovog nacionalizma),
Suede su čini se od samog početka bili odlučni da sebe pozicioniraju
kao queer, perverzne i 'na ivici'. Brettov visoki glas,
tekstovi u kojima se ljubavnik oslovljava sa 'he' umesto očekivanog
'she', njegova androgina pojava - sve to u priličnoj meri odstupa
od naglašenog muževnog looka američkih grunge grupa koje su
u to vreme bili u trendu. On je, stiče se utisak, ovaploćavao
(strejt) novinarsku predstavu o kemp kraljici. The Face je pisao:
Visok, tanak, sav odeven u crno i
afektiranog koraka, dobra je parodija mladog Quentina Crispa...'Da
li si znao da je on Princeova mama?' bend je dobacivao dovoljno
glasno da bi se culo. 'Ja sam momak iz reklame za Sandeman porto'
odvaca im Brett u krajnje kemp tonu, okrecuci glavu i cereci
im se. (Mart 1993, str. 93)
Šta više, njegova scenska pojava i performans se sve više doživljava
kao histericni seksualni ritual. Kako Guardian primećuje:
Anderson afektira u hodu, nosi žensku
belu čipkanu bluzu svezanu u čvor na stomaku, a skliznute pantalone
mu otkrivaju medijski najpoznatije kukove, najžudnije posle
pupka u britanskom popu... Devojke se onesvešćuju i jecaju...
jedna od njih uzdiše: Volim ga! On je Bog seksa sa nebesa!'
(3. april 1993, str. 27)
Ali, najzapanjujuće su pesme Suedea o gej, pre nego strejt
seksualnosti, koje poimaju seksualno bizarno i ambivalentno
kao romantičnije i glamuroznije varijante, dok se sopstvena
pozicija smišljeno ostavlja otvorenom. U jednom od prvih intervjua,
pre nego što je objavljen prvi singl, Brett je već na početku
obznanio:
Moja fantazija je uvek bila da imam
pesmu o nekom bizarnom seksualnom iskustvu među prvih 10 pesama
na top listi... pesmu koju bi ljudi naokolo pevali i odjednom
bi im sinulo o čemu je ta pesma... što bi to bila moćna, briljantna
stvar... To možda ima veze sa nekim ličnim doživljajem perverzije.
Uvek sam bio fasciniran idejom o subverziji masa.
(Melody Maker, 25. april 1992, str. 28)
Osvrćući se na ovu izjavu danas, čini se čudesnim što su oni
ovu fantaziju u pravom smislu postvarili. Treći singl Animal
Nitrate dospeo je odmah na Top 10. Naziv pesme je dvostruka
igra reči, odnosi se istovremeno na poppers (Amylnitrate)
(Well he said he'd show you his bed/And the delights of
the chemical smile) i gej kruzing 'at nite', po noći (nite,
neformalno od night. Prim. prev.). Tekst, koji se uzgred
teško razaznaje u pesmi, govori o gej seksu, o starosnoj granici
(age of consent), aludira na S&M (What does
it take to turn you on (Šta ti treba da se napališ)...
Now you' re over 21?/ Now your animal' s gone?...).
Spot je odmah viden kao nepodesan za maloletnike i zabranjen
je na Chart Show-u, subotnjem jutarnjem video programu. Spot
je snimljen u stambenom bloku (In your council home he jumped
on your bones); kamera prati bend koji užurbanim korakom
kroz balkonski hodnik ulazi u zatamljenu, fantastično dekorisanu
prostoriju, nalik na tajnovite prostore iz Cure spotova. Brett
izvodi njegov, često pominjani i ismejavani, ritual udaranja
mikrofona o kukove, dok zanosno pleše (kada je bend svirao uživo
Animal Nitrate na dodeli Brit Awards (1993) pred milionskom
publikom, mogao se čuti zvuk mikrofona kada ga je Brett udarao
o kukove, dok mu se ženski gornji deo postepeno svukao. Izvođenje
je kasnije nazvano ''glam terorizam'').
| |
|
| |
Omot Suede singla The
Drowners iz 1992. god. |
Njihov izbor omota albuma deo je iste strategije. Kao stari
fan Smithsa i njihovih čuvenih omota sa starim, ponekad homoerotskim
fotografijama, Brett je pregledao gomile fotografiskih knjiga
kako bi našao odgovarajucu fotku za Suede omote. Njihov prvi
singl ''The Drowners'' prikazuje ženski model Veruschku, na čijem
golom telu je naslikano muško odelo sa kravatom, koja sedi prekrštenih
nogu, neobrijan/a, blago uznemirenog pogleda, s pištoljem u
jednoj ruci a sa falusnom cigarom u drugoj, koja se od međunožja
uzdiže kao penis u erekciji. Opšti utisak seksualne konfuzije
istaknut je namerno ružnim i drečavim bojama. New Musical Express
je kasnije to ponovo izveo za fotografiju koja prikazuje Bretta
sa lepršavom košuljom i kravatom naslikanom na njegim golim
grudima (ako je omot za singl Drowners uneo zabunu
oko roda modela, može se zapitati da li to NME fotografija implicira
da je Brettovo telo žensko).
Za njihov prvi album Brett je izabrao fotografiju koja je publikovana
u foto albumu lezbejske fotografije Stolen Glances,
koja prikazuje dve gole devojke koje se ljube, jedna od njih
sedi u invalidskim kolicima. Fotografkinja Tee Corinne nije
dala dozvolu da se reprodukuje cela fotografija, kako se dve
žene ne bi identifikovale, tako da je uzet samo krupan plan
glava dve žene koje se ljube u toplom, braon koloritu, izuzetno
senzualna i provokativna fotografija. Podseća na majice iz kampanje
Pop against Homophobia na kojima su bile fotografije
istopolnih parova. Već u prvoj sedmici po obljavljivanju, omot
je izazvao moralno paničenje od strane predstavnika desničarske
kampanje za porodične vrednosti ''Family and Youth Concern'',
koji su se žalili na promociju homoseksualnosti impliciranu
u omotu. Kako je glasnogovornik benda rekao The Pink Paper-u:
Grupi je izuzetno stalo do pozitivnih i jakih slika i smatra
da se nijedna seksualna preferenca ne treba obeshrabrivati (The
Pink Paper, 4. april, 1993, str. 2). Imajući u vidu da je ovo
bilo u vezi sa albumom na kojeg se sa najvećim nestrpljenjem
čekalo i o kojem se najviše pisalo u toku više godina, koji
je stigao ravno na prvo mesto najprodavanijih albuma i postigao
zlatan tiraž drugog dana po puštanju u prodaju, stav o pozitivnoj
reprezentaciji homoseksualnosti je ekstremno moćan.
| |
|
| |
Animal Nitrate
Like his dad you know that he's had
Animal nitrate in mind
Oh in your council home he jumped on your bones
Now you're taking it time after time
Oh it turns you on on now he has gone
Oh what turns you on now your animal's gone?
Well he said he'd show you his bed
And the delights of the chemical smile
So in your broken home he broke all your bones
Now you're taking it time after time
Oh it turns you on on, now he has gone
Oh what turns you on now your animal's gone?
What does it take to turn you on, on,
Now he has gone?
Now you're over 21?
Now your animal's gone?
...animal, he was animal, an animal.
|
Kako je Richard Smith primetio: ''Upravo onda kada se Morrissey
umorio od flertovanja sa pederlukom (faggotry), dolazi
neko ko je dovoljno hrabar da peva na svom prvom albumu -'lying
back and taking it''' (Gay Times, mart 1993, str. 35). Dalje
kaže kako su za njega Suede i Brettovo slavljenje gej seksualnosti
dobrodošlo probijanje straha i homofobije ljudi koji su uspeli
u muzičkom biznisu (podsećajući na optužbu Jasona Donovana magazina
The Face, koji je izneo da je ovaj gej). Moglo bi se čak reći
da se sjajni uspeh grupe Suede temeljio na njihovoj reputaciji
queer 'autsajdera'. Rani prikazi u muzičkoj štampi
fokusirali su se naširoko na ono što su oni shvatali kao 'kemp'
kod ove grupe. Jedan napis je krenuo sa podugakom istorijom
kempa, povezujući ga sa Brettovim izvođenjem i pojavom, pišući
kako je on ''lepši nego bilo koja devojka'' (Melody Maker, 13.
jun, 1992. str. 16). Drugi je upoređivao Bretta sa ''enigmatičnim
čudakom iz klase pesnika koji je osvojio nagradu i vi ga nazivate
pederom, ali potajno uvređen i možda idealizovan'' (NME, 1.
avgust, str. 26). Sam Brett o svom izopšteničkom statusu u školi
kaže:
Uvek su me zvali 'queer'... Meni
se to uvek zapravo dopadalo, jer onda kada te vređa neko koga
smatraš kompletnim sranjem, kako to može biti uvreda? Uvek sam
uživao pažnju kao neko ko je ekskomuniciran iz momačkih družina.
(Gay Times, mart, 1993, str. 34)
Ako je queer politika redefinisanje uvrede u afirmativni
gest prkosa, može se onda reći da je Brett zapravo queer
u apsolutnom smislu, iskusivši iz prve ruku homofobiju i preokrenuvši
queer reputaciju u nešto što sa ponosom reprezentuje
i demonstrira.
Međutim, ja i dalje imam problem sa njegovom reprezentacijom
homoseksualnosti kao bizarne, senzacionalističke fantazije sa
manje više strejt identifikovane tačke gledišta. Kada Brett
na kraju pesme Pantomime Horse ponavlja svojim teatralnim
glasom poslednji stih: Have you ever tried it that way?
(Da li si ikad to probao na taj način), u iskušenju
ste da pitate: ''Dobro, jesi li?'' ili ''A zašto nisi?'' Drugi
važan detalj u slučaju članova grupe Suede, jeste da se njihov
bubnjar Simon Gilbert, koji nikad nije davao intervjue, autovao
kao ''biseksualac koji nikad nije imao heteroseksualno iskustvo''
(NME, 20. febr., 1993, str. 25). Takođe je obznanio da većina
njihovih muških fanova smatra da je on strejt u grupi, jer nosi
kratku kosu, sugerišući da stvari tako ne stoje. Nedavno je
imao probleme zbog izjave na radiju povodom dozvoljene donje
granice za gej seks u Britaniji (21 god. ), rekavši da ga zakon
nikad nije zabrinjavao.
Ali, u kojoj je meri stil Suedea udaljen od onog sa gej scene?
Britanska nezavisna (indi) muzička scena na kojoj su se Suede
pojavili nema isuviše dodirnih tačaka sa gej scenom i obrnuto.
Dok ja lično vidim posrednički pristup Suede uzbudljivim i zanimljivim,
nisam siguran koliko je to za druge. Jedini nivo gde vidim Suede
u pravom smislu kao subverzivne jeste medu tinejdžerima, koji
nemaju pristupa gej sceni ili ne znaju mnogo o tome, ali su
konftontirani sa homofobijom u svakodnevnom životu. Ne možemo
očekivati od ljudi sa gej scene da vide Suede kao subverzivne
ili da reaguju na njih onoliko histerično koliko i muzička štampa.
Zaključak
Muzika je važna politička forma, pogotovo za mladu publiku,
budući da nosi sa sobom mnoštvo identiteta i stilova, i stvara
alternativni svet gde se realnost ponovo ispisuje i namerno
izvrće. Ovo naročito važi za takozvane kultne bendove, čije
obožavanje pruža fanu određeni alternativni identitet, u čiju
odbranu treba stati i zbog kojeg treba patiti.
Gledano iz gej perspektive, muzika je istovremeno glamurozna
i restriktivna, dotle dok se neprestano suočavamo kako sa kompulzivnom
heteroseksualnošću tako i sa kompulzivnim kemp senzibilnostima
koje upućuju na seksualnu razliku pre nego što osnažuju konvencionalost.
Cure i Suede su dva uspešna primera gde se tradicionalni heteroseksualni
ideal muškosti dovodi u pitanje i gde se ostavlja prostor za
eksperimentalniji pristup koji, pretpostavlja se, izaziva postojeće
stereotipe. Da li je ovo dovoljno, ili da li to prosto iznova
jača ''novu'' muškost i nove stereotipe, još uvek je otvoreno
pitanje. Neminovno je da se gej ljudi uvek razočaraju onda kada
se ti tzv. radikali autuju kao obični heteroseksualci, otkrivajući
da je njihov imidž, koji je obećavao više, bio samo poza, koja
je unovčavala flertovanje sa seksualno različitim. Ostaje pitanje
zašto pop muzika pozdravlja subverzivnost seksualne razlike,
videno iz strejt perspektive, pre nego aut gej izvođača. Ovo
nas, međutim, vraća ka definiciji ''queer-a''. Svako može, konačno,
biti queer, sve dokle se seksualna konvencionalnost
dovodi u pitanje. Queer se, u stvari, tiče mnogo više
konfuzije i subverzije na svim raspoloživim nivoima nego posedovanja
eksplicitnog, fiksnog seksualnog identiteta. Stoga možda primere
kao Suede i Cure treba slaviti zbog onog što rade i što su,
nego što ih treba odbacivati zbog onog što bi mogli biti.
* Časopis je nakon skoro 60 godina prestao da izlazi 2002 god.
(prim. prev.)
** Grupa Suede počev od 2004. više ne postoji (prim. prev.)
Reference:
- Mueller, Andrew. 1992. 'Wish you were here', Melody Maker,
2 May, pp. 42, 43.
- Mulvey, John. 1993. 'Latter-day nitrate fever, NME, 20 Fehruary,
pp. 24-66.
- O'Neill, Vikki. 1993. 'Family campaign protest at kiss',
The Pink Paper, 4 April
- Price, Simon 1992. 'Pretentious? Chamois?', Melody Maker,
13 April
- Raphael, Amy. 1993. 'Twist and pout', The Face, March, pp.
88-95.
- Rumbold, Judy. 1993. 'Navel rating', The Guardian, 3 April,
p. 27.
- Savage, Jon. 1990. 'Tainted love , in Consumption, Identity
and Style, ed. Tomlinson (London)
- Smith, Richard. 1992. 'Ambisexuality', Melody Maker, 12
December, p. 29.
- 1993. 'Small town flirt', Gay Times, March, pp. 34-6.
- The Stud Brothers.1993. 'Suede', Melody Maker, 2 January
- Sutherland, Steve. 1992. 'The leather forecast', Melody
Maker, 25 April, p. 29.
- Thompson and Greene. 1988. The Cure, A Visual Documentary
(London)
Iz: Popular Music, Vol. 15, No.2, Cambridge
University Press 1966, str. 217 - 225.
Prevod: Nicodemus
Linkovi:
The Cure:
http://www.thecure.com/
Suede:
http://uk.sonymusic.co.uk/suede/home/
http://www.essentialsuede.com/disc.html
http://www.geocities.com/Broadway/Stage/3918/hist.htm
http://home.swipnet.se/~w-26441/chose.htm
Gay-Serbia:
|
