|
|
Pink trougao su prihvatili kako pojedinci
tako i gej organizacijie širom sveta kao gej znak i simbol otpora.
Pošto je korišćen od strane nacista za označavanje homoseksulanih
zatvorenika u nemačkim koncetracionim logorima, on snažno podseća
na strašnu epizodu u istoriji ugnjetavanja gej ljudi. Prvi izveštaj
o položaju homoseksualaca u nacističkoj Nemačkoj se u Engeskoj
pojavio prvo u 'The Body Politic' kao deo u nizu radova Jamesa
Steakleya o razvoju ranog nemačkog homoseksualnog pokreta za
emancipaciju. Otkrivanje postojanja i iznenadnog nestanka tog
prvog talasa homoseksulane organizacije imalo je trajan uticaj
na savremene pokrete i njihovo mesto u istoriji. Možda nijedan
drugi TBP članak nije toliko uzdrmao imaginaciju i političku
samosvest gej aktivista i drugih čitalaca. Slede izvodi.
Veoma je malo informacija bilo dostupno o situaciji u kojoj
su nalazili homoseksualci u nacističkoj Nemačkoj. Da su homoseksulaci
bili najveće žrtve nacističkih zločina spomenuto je u samo nekoliko
istorijskih radova, uobičajenih za taj period. I ti istoričari
su izgleda nerado spominjali takve činjenice, iako su desetine,
a možda i stotine hiljada homoseksualca bili internirani u nacističke
koncetracione logore. Oni su bili podređeni i nalazili su se
na najnižoj poziciji u hijerarhiji logora. Bili su subjekti
zlostavljanja ne samo stražara već i zatvorenika i mnogi od
njih su u tim uslovima nastradali.
Očigledno je da su ipak homoseksualci morali da napišu sopstvenu
istoriju. Bilo je dovoljno autentičnih dokumenata iz nacističkogi
perioda da se preduzme prvi korak u tom pravcu. U ovom kontekstu
su veoma značajne i reči preživelog logoraša, Classen von Neudeggaa,
koji je objavio neke od svojih sećanja iz logora Sachsenhausen
u jednom nemačkom homofilnom magazinu pedestih godina. Neudeg-ova
sećanja su potvrđena mnogim detaljima iz memoara Rudolfa Hossa,
zapovednika koncentracionog logora Sachsenhausen, kasnije i
Auschwitza. Neudeggov izveštaj je retkost zato što su mnogi
homoseksualci koji su uspeli da prežive želeli da sakriju činjenice,
najvećim delom zbog toga što je homoseksualnost nastavila da
bude tretirana kao zločin u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj, što
je i bio jedan od razloga njihovog poricanja svake kompenzacije
od inače velikodušne nemačke vlade.
Broj homoseksualaca koji je umro u nacističkim logorima je nepoznat
i verovatno će tako i ostati jer su između ostalog i mnogi koncetracioni
logori uništili svoja dokumenta kada su uvideli da je nemački
poraz neminovan.
Početak nacističkog terora protiv homoseksualaca označen je
ubistvom Ernsta Rohma, 30. juna 1934. godine u "noći dugih
noževa", kao deo kompromisa sa Reichwehrom, regularnim
armijskim vođstvom, čija podrška je Hitleru bila neophodna da
postane Firer. Hitler je zato dozvolio Goeringu i Himmleru da
ubiju Rohma zajedno sa desetinama lojalnih mu oficira. On je
pravdao svoju očiglednu igru moći, između ostalog i zbog odnosa
sa javnošću, ističući Rohmovu homoseksualnost. Naravno Hitler
je znao za njegovu homoseksualnost još od 1919, a ona je postala
javna još od 1925. godine, kada se Rohm pojavio u sudu kao optuženik.
Sve se to dešavalo u vreme kada Nacionalsocijalistička Partija
imala istinsku anti-gej policiju, a mnogi nacisti protestvovali
zbog Rohmovog diskreditovanja cele Partije zbog čega su tražili
da bude uklonjen. Hitler ga je ipak pokrivao godinama, sve dok
Rohm nije stao na put njegovim većim planovima.
Hitler je imao dobre razloge da bude zabrinut za reputaciju
nacističkih organizacija, od kojih je većina bila bazirana na
striktnoj segregaciji polova. Najveći deo korisnih publikacija
o homoseksualnosti, koje su se pojavile tokom fašističkog režima
je zato bio posvećen novim i bizarnim metodima "detekcije"
i "prevencije."
Rudolf Diels, osnovač Gestapa, je zabeležio neke od Hitlerovih
misli o toj temi: "Podučavao me je ulozi homoseksualaca
u istoriji i politici. Oni su uništili antičku Grčku, rekao
je. Jednom kada uzme maha, homoseksualizam širi njegove zarazne
efekte kao otporni zakon prirode na najbolje i najmuževnije
ličnosti, eliminišući od reprodukcije one muškarce od čijih
naraštaja zavisi nacija. Neposredni rezultat ovog poroka je
to što neprirodna strast brzo postaje dominantna u javnim poslovima
ako joj se dozvoli nekontrolisano širenje."
Kampanja protiv homoseksualaca je eskalirala uvođenjem "Zakona
o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti". Do 1935. godine
jedini kažnjiv čin bio je analni odnos, međutim u novom paragrafu
175a, kažnjivo je bilo deset "dela" uključujući poljubac,
zagrljaj, čak i homoseksualne fantazije! Čovek je, na primer,
bio sa uspehom optužen ako je posmatrao par koji vodi ljubav
u parku i gledao samo čoveka.
Pod nacističkim sistemom, kriminalni čin je bio manje važan
u determinisanju krivice od kriminalne namere. "Fenomenološka"
teorija pravde je vrednovala više sam karakter ličnosti, nego
njegova dela. "Zdrava osećajnost ljudi" (gesundes
Volksempfinden) je bila vrednovana najvišim normativnim
pravnim konceptom i nacisti su bili u poziciji da proganjaju
pojedinca samo na osnovu njegove seksualne orijentacije. (Nakon
Drugog svetskog rata, ovaj zakon je odmah povučen u Istočnoj
Nemačkoj zato što je bio produkt fašističke misli, dok je ostao
na snazi u Zapadnoj Nemačkoj).
Po paragrafu 175a godišnji broj osuđenih po pitanju homoseksuanosti
prevazilazio je deset puta broj u vreme koje je predhodilo dolasku
nacista. Zakon je bio tako formulisan da je mogao da bude primenjen
i prema heteroseksualcima koje su nacisti želeli da eliminišu.
Najpoznatiji, nepravedno optužen je bio General Werner von Fritsch,
a zakon je bio korišćen i prema pripadnicima katoličkog klera,
međutim on je ipak primarno bio uperen protiv homoseksualaca.
Broj ljudi okrivljenih za homoseksualnost tokom nacističke
vladavine je bio oko pedeset hiljada:
1933: 853
1934: 948
1935: 2106
1936: 5320
1937: 8271
1938: 8562
1939: 7614
1940: 3773
1941: 3735
1942: 3963
1943: 966 (u prvom tromesečju)
1944-45: ?
Nosilac sledeće eskalacije kampanje protiv homoseksualaca je
bio Gestapo. Heinrich Himmler, Reichsfuhrer SS-a, glavna osoba
Gestapa, je zaslužio reputaciju fanatičnog homofobičnog člana
nacističkog vođstva. On je održao jedan važan govor o homoseksualnosti,
1936. godine, i tada je opisao ubistvo Ernsta Rohma sledećim
recima: "Pre dve godine---kada je postalo neophodno, mi
nismo prezali da se uhvatimo u koštac sa tom kugom i to u našim
sopstvenim redovima." Himmler je završio sledećim rečima:
"I ako se danas vratimo staroj germanskoj pobedi po pitanju
braka različitih rasa, a u naše vreme osudi homoseksualca -
simptomu degeneracije koji može da uništi našu rasu - mi moramo
slediti nordijski princip: iskoreniti degenerativne".
Nekoliko meseci ranije, Himmler se pripremio za akciju reorganizovanjem
cele državne policije na tri divizije. Druga divizija za politička
delovnja je bila direktno odgovorna za kontrolu "ilegalnih
partija i organizaija, liga i ekonomskih grupa, reakcionara,
Crkvu, slobodne masone i homoseksualce."
Himmler je 1936. godine našao način da "neprijatelje države"
- uključujući i homoseksualce - uzme pod nadzor i neograničeno
zadrži u pritvoru. "Protektivni nadzor" (Schutzhaft)
je bio eufemizam za smrtne koncentracione logore. Himmler je
dao specijalno naređenje da se homoseksualci smeste u Nivo 3
logore - fabrike smrti koje je opisao Neudegg. Ti logori su
bili rezervisani za Jevreje i homoseksualce.
Oficijalni SS časopis, Das Schwarze Korps, 1937.
objavljuje da postoji dva miliona nemačkih homoseksualaca i
poziva na njihovu smrt. Obim u kojem je Himmler uspeo u tome
je nepoznat, ali se zna da je broj homoseksualaca u logorima
koji su služili zatvorske kazne bio daleko viši od pedeset hiljada.
Gestapo je ubio hiljade logoraša bez suđenja. "Protektivni
nadzor" je imao i retroaktivne nadležnosti, te je svaki
gej ako je ikada imao dodira sa policiojm i pre Trećeg Rajha
bio odmah uhapšen. A počevši od 1939. godine, homoseksualci
iz okupiranih zemalja su takođe bili internirani u nemačke logore.
Šanse za preživljavanje u Nivo 3 logorima su bile zaista veoma
male. Homoseksualci su se jasno razlikovali od drugih zatvorenika
pink trouglom, nošenim na levoj strani jakne i desnoj nogavici
pantalona. Nije bilo mogućnosti da "označeni čovek"
u posve muškom logoru ne izazove istu reakciju kao i u savremenim
zatvorima: homoseksualci su bili brutalno napadani i seksualno
zlostavljani.
Koncetrancioni logori su imali zapravo dva cilja: rad zatvorenika
je značajno koristio u nacionalnoj ekonomiji, a nepoželjni su
mogli biti efektno uklonjeni jednostavnim smanjenjem hrane u
porcijama ili kvalitetu. Jedan od preživelih je posvedočio:
"Homoseksualci su bili grupisani i smeštani pod trostruku
logorašku discpilinu, a to je značilo manje hrane, više rada
i striktiniji nadzor. Ako bi zatvorenik sa pink trouglom postao
bolestan, to je označavalo njegov kraj, jer je homoseksualcima
ulazak u bonicu bio zabranjen." To je bilo pravilo u koncetracionim
logorima u Sachsenhausenu, Natzweleru, Fuhlsbuttelu, Neusustrumu,
Sonnenburgu, Dachauu, Lichtenbergu, Mauthausenu, Ravensbrucku,
Neuengammeu, Grossrosenu, Buchenwaldu, Vughtu, Flossenburgu,
Stutthofu, Auschwitzu. Takođe, lezbejke su nosile pink trougao
u koncetracionim logorima Butzow i Ravensbruck. U poslednjim
mesecima rata, muškarci sa pink trouglom su imali kratku vojnu
obuku i slati su kao topovska hrana u poslednjem činu odbrane
Vaterlanda. Smrt drugih sa pink trouglom je bila brža
o čemu svedoči između ostalih i ovaj preživeli :"Bio je
mlad i zdrav čovek. Prva večernja prozivka nakon koje je bio
dodat našoj grupi je bila i njegova poslednja. Kada je stigao
bio je tučen i udaran. Bilo je zimsko veče, a on bi je proveo
napolju van baraka, nakon čega bi kasnije kao uzrok smrti navođena
upala pluća. Ali, do tada on je ponovo tučen i udaran, a postavljan
je i ispod hladnog tuša nakon čega je umirao do večeri."
Zanimljivo je navesti da je Hitler čim je došao na vlast naredio
i da se svi gej barovi u Berlinu zatvore. Međutim, kada su 1936.
godine održavane Olimpijske igre u tom gradu, on je privremeno
povukao tu naredbu i dozvolio je da se nekoliko barova ponovo
otvori da strani gosti ne steknu utisak da je je Berlin jedan
"tužan grad."
Uprkos svemu tome, muške nacističke grupe su imale upravo u
tom puritanstvu, čistoti i naglašavanju muškosti jedan jak i
duboko potisnut homoeroticizam. Stepen represije je bio evidentan
u nacističkoj reakciji upravo na one koji su otvoreno bili gej.
Ideološka racionalnost u cilju masovnih ubistava homoseksualaca
tokom Trećeg Rajha je imala stvarno sasvim drugu prirodu. Prema
doktrini darvinizma jedino najjači preživljavaju i zakon džungle
je krajnji arbitar u ljudskoj istoriji. Ako bi Nemci želeli
da postanu vladajuća rasa, vrlinama i pripadajućoj biološkoj
superiornosti, oni bi zapravo napredovali jedino ako bi uklonili
degenerativnosti. Retardirane, deformisane i homoseksualce bi
morali eliminisati bezdušno i besavesno. (Zaista, žestina i
strast sa kojom su proganjani homoseksualci nas nagoni da pogledamo
iza pseudo-naučničkih racionalnih razloga ka dubljim phihološkim.)
Institucijalizacija homofobije u Trećem Rajhu, takođe mora da
bude sagledana u terminima seksualne revolucije koja je postojala
u Nemačkoj u narednim dekadama. Nemački gej pokret koji je postojao
36 godina pre toga (i druge progresivne snage) bio je uništen.
Nacisti su izneli "konzervativnu revoluciju" koja
je rekonstruisala zakon i poredak. I sistem rangiranja žena
prema broju njihove dece, promovisan od strane ministra unutrašnjih
poslova Wilhelma Fricka, koji je zahtevao da se homoseksualci
proganjajući se nemilosrdno, zbog njihovih mana to zapravo
ostaje u nasleđe Nemačkoj.
Ironično, biološki argumenti protiv homoseksualaca su bili podržani
teorijama o napretku samog ranog gej pokreta. Magnus Hirschfeld
i članovi Naučno-humanitarnog komiteta su načinili "treći
pol" domaćim terminom u Nemačkoj, ali rigidno heteroseksualno
društvo Trećeg Rajha nije imalo sluha za "interseksualne
varijante" Prominentni nacistički pravnik Dr. Rudolf Klare
je napisao :"Još od masonske objave o humanitarizmu uskrsnulom
iz eklezijalno/hrišćanskog osećaja milosrđa, to je suprotno
našem nacional-socialističkom pogledu i a priori je
eliminisano kao opravdavanje za nekažnjavanje homoseksualnosti."
Prevela i priredila: SS
*foto:
radovi Arno Brekera, vajara Trećeg Rajha, omiljenog
Hitlerovog umetnika
|